Dan je protekao mirno, bez trzavica. Uveče je večerao, popio čašu vina, čačkao zube, iskoristio sve svoje građanske slobode, uzeo knjigu da bi se uspavao, i onda-san. Koliko je sam san bio čudan, toliko ga je zaprepastilo saznanje da on, dobar, poslušan, koji uzdrhtalom rukom uz osmeh salutira otpalom policijskom dugmetu, može da sanja tako.

U snu je posrtao kroz hladnu, snežnu noć, penjao se i padao po klizavom, uskom drumu. Gole grane su mu parale kožu čim bi ga dotakle. Bauljao je neznano kuda. Neobična noć je trajala nestvarno dugo, možda čitav vek.